Dragana Jovančević - Valparaiso

“Utvrdio sam kuću.
Prvo sam je napravio od vazduha.
Potom sam podigao u vazduh zastavu
i ostavio je obešenu
o nebeski svod, zvezde
svetlo i tamu…”.

Tako je Neruda opisao svoju kuću u poemi La Sebastiana koju je napisao 1961. godine povodom njenog svečanog otvaranja.Ova kuća koju je sagradio njen bivši vlasnik arhitekta Sebastian Koljado (Sebastián Collado), u čiju čast je i dobila ime, postaće njegovo utočište.

Počevši da oseća zamor od Santjaga poželeo je da u Valparaisu pronađu kuću u kojoj će moći da živi i piše u miru i tišini. Kuća je morala da bude jeftina, originalna, ni velika ni mala, ni visoko ni nisko, usamljena, ali ne i izolovana, u blizini prodavnice i prevoznih sredstava, sa susedima koji su nevidljivi. Takvu kuću pronašao je na brdu Florida. Pošto je bila prevelika kupio ju je zajedno sa svojom prijateljicom -vajarkom Marie Martner i njenim suprugom. Neruda je zauzeo treći i četvrti sprat šaleći se stalno da je na gubitku jer je kupio samo stepenice i terase. Od najveće terase na trećem spratu nastala je trpezarija koja je spojena sa dnevnom sobom u kojoj se nalazi veliki kamin i Nerudina omiljena fotelja “La Nube” (oblak), kao i mnoštvo umetničkih predmeta, poput drvenog konja, koje je donosio sa mnogobrojnih putovanja na koja je odlazio kao diplomata. I Nobelovu nagradu za književnost dobio je za vreme jednog od putovanja, dok je kao ambasador boravio u Francuskoj.

U kući, čije zidove je okrečio u roze, plavu, žutu i zelenu, čuvaju se kolekcije starih mapa luke, stare fotografije, i jedan portret. Za veliki portret Volta Vitmena (Walt Whitman) koji se nalazi u Nerudinoj kući u Valparaisu vezana je i jedna anegdota. Kada ga je jedan od radnika upitao da li je to portret njegovog oca, Neruda je odgovorio: “Da, u poeziji.”

Na četvrtom spratu nalaze se spavaća soba i kupatilo. U spavaćoj sobi smešten je krevet od bronze identičan onom u njegovoj kući na ostrvu Isla Negra. Toranj koji se nalazio na petom spratu pretvoren je u radnu sobu sa mnoštvom knjiga, radnim stolom i starom pisaćom mašinom. U sobi se nalazi i velika mapa Amerike. Iz cele kuće, koja je sva u prozorima, pruža se neverovatan pogled na zaliv koji okružuju četrdeset i dva brda. Na svakom od njih se nalaze lavirinti uskih uličica sa kućama različitih boja, mnoštvom stepenica i predivnih vidikovaca, koji jednostavno ostavljaju bez daha. Ovde kao da je vreme stalo i skoro da je moguće zamisliti Nerudu utonulog u svoj omiljeni “oblak” kako lebdi ulicama ovog nestvarnog grada, sledeći nevidljivu putanju reči koje tek treba da da poprime svoje obličje u nekoj od njegovih pesama.

Vidim nebo okićeno zvezdama i hiljadama svetiljki iz kuća načičkanih na obroncima brda, koje se oslikavaju u vodi zaliva, u tajanstvenom šumu talasa naslućujem reči pesme utisnute u magnetiću od bakra koji sam pola sata pre nego što ću kročiti nogom u ovaj kreativni raj kupila na uličnoj tezgi na kojoj se prodaju suveniri i ručno pravljeni nakit, reči pročitane mnogo puta do sada:

“Mogu da napišem najtužnije stihove ove noći
da napišem na primer:
Noć je puna zvezda
trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva...”

Ćarlija povetarac, budi me iz sna. Zatičem sebe u prelepom vrtu, prepunom cveća i palmi u kojem se još uvek oseća prisustvo ovog čileanskog pisca, pesnika, mislioca, političara i diplomate, kako piše na spomen ploči postavljenoj ovde, na tridesetpetogodišnjicu od njegove smrti, od strane predstavništva Buenos Airesa. Sedim na klupici, prepuštam se neponovljivosti trenutka u gradu koji me u potpunosti očarao, a zatim sa terase dugo posmatram zaliv, širinu okeana koja svaki nespokoj smiruje.

Specifičnosti i znamenitosti prve čileanske luke

Valparaiso ima oko 250000 stanovnika. Osnovan je 1536. godine i bio je prva i najvažnija čileanska luka. Pre otvaranja Panamskog kanala bio je nezaobilazna tačka za sve brodove koji su dolazili iz Evrope. U Valparaisu se nalaze Pomorska škola i Muzej pomorstva. Od 2003. godine gornji deo grada je pod zaštitom Uneska. Jedna od specifičnosti ovog grada su njegovi liftovi. Oni su osnovno prevozno sredstvo za one koji žive u brdima, a za posetioce su jedan od neobičnijih načina da se upozna grad i da se pri tom uživa u pogledu. Liftovi “Kraljica Viktorija “ (Reina Victoria), El Peral, i Consepsion (Concepción) su proglašeni za istorijske spomenike, kao i zgrade: Anglikanska crkva “San Pablo” i Palata Baburica (Palacio Baburizza) iz 1916. godine, u kojoj se danas nalazi Muzej lepih umetnosti, koje zajedno sa renoviranim starim kućama koje su pretvorene u hotele, čine upečatljivim ovaj deo luke.

Prolaz u kojem se nalazi Palata Baburica nosi naziv Paseo Yugoslavo (nekadašnji naziv je bio Paseo Americano) po gospodinu Baburici koji je poreklom Dalmatinac. Nakon raspada Jugoslavije Hrvati su hteli da promene naziv u Paseo Croata ali su Čileanci, nakon glasanja u parlamentu, taj predlog odbili. Zanimljivo je da se parlament nalazi upravo u Valparaisu a ne u Santjagu koji je glavni grad Čilea.

Paseo Yugoslavo, Paseo Hervasoni (El Gervasoni) u kojem se nalazi kuća-muzej karikaturiste Lukasa i Paseo El Atkinson, gde se okupljaju ulični slikari koji oslikavaju scene iz zaliva, su tri pešačka prolaza sa predivnim pogledom na zaliv. Dok se spuštam niz Paseo Yugoslavo uživam u maštovitim scenama murala, ukrasom ovog prolaza, koji se stapaju sa šarenilom fasada, koje kao prosute sa slikarskog platna hrle ka horizontu u čijoj daljini se spajaju nebo i okean, a taj prizor se najbolje vidi na kraju ovog prolaza, ispred palate Baburica kraj koje na kratko zastajem. Ovo neobično arhitektonsko zdanje podseća pomalo na kućicu od čokolade iz bajke “Ivica i Marica” i budi nesvakidašnje utiske pred kojim se zenice šire u čudu kao kod nekog deteta.

Srce Valparaisa predstavlja Trg Sotomađor ( La Plaza Sotomayor) na kojem se nalazi spomenik posvećen herojima pacifičkog rata- Eroes de Ikike (Héroes de Iquique). Do tamo se spuštam jednim od liftova, uživajući u tajni koju sam učestvujući u ritualnoj vožnji podelila sa stanovnicima ovog grada. Zgrade koje okružuju trg su deo kulturno-istorijskog nasleđa. Na trgu se nalaze i brojni kafići, restorani i mesta gde se prodaju umetničko-zanatske rukotvorine. Između ovog trga i trga Viktorija (La Plaza Victoria) nalaze se zgrade velike umetničke vrednosti: zgrada sat-Turi- el reloh Turi ( El Reloj Turri) iz 1929. godine, zgrada Merkura (El Mercurio) iz 1901., Palata Ross (Palacio Ross) iz 1890., Muzej istorije prirode ili Palata Lion ( Palacio Lyon) iz 1881. godine. Lift El Espiritu od trga Viktorija vodi do Muzeja otvorenog neba- Museo de Sielo Abierto (El Museo de Cielo Abierto) koji obavezno treba posetiti, kao i crkvu Matris ( Matriz)-najstariju crkvu u gradu (iz 1559. godine) i groblje disidenata- EL Sementerio de los Disidentes ( El Cementerio de los Disidentes) na brdu Panteon ( Panteón) sa mauzolejima (iz 1827. godine).

Kuća u kojoj je ovaj čileanski pesnik pronašao svoje utočište, iz koje se pruža veličanstveni pogled na ovaj predivni grad, danas je kulturni centar u kojem se održavaju izložbe, konferencije i poetski kružoci. Iako je kuća bila opustošena za vreme Pinočea, njegova žena ju je restaurirala i pretvorila u muzej, kao i ostale njegove kuće. Neruda je sve što je imao ostavio čileanskom narodu, kao i fondaciju koja finansira mlade pesnike. U Kulturnom centru Sebastiana mogu se kupiti njegove knjige od kojih izdvajam: “100 soneta o ljubavi” i “Priznajem da sam živeo”.

Sa knjigama u ruci napuštam ovo utočište i, dok se zaliv predamnom poslednji put ukazuje u svoj svojoj lepoti, kao da čujem udaranje tipki na staroj mašini i naslućujem tajnu stvaranja zauvek zarobljenu u tišini zaliva u kojem se ogledaju sve one nenapisane poeme koje će dugo još čuvati ovaj magični grad.